субота, 21. март 2015.

ЛАЈКОВАЊЕ ГОСПОДАРА ПРИЧА (58. наставак визуелног романа)



Заиста, био је то дуго тражени путоказ. Многозначан, толико да се иза њега и река раздвајала у два тока. Није се могао сагледати једним погледом и ка5ан заустави „Арго“.


Тишина завлада бродом уз понеки полугласни коментар.

-         Видиш оно: не прима, у санацији...

-         Сада знам зашто се галаксије удаљавају.

-         Ама не удаљавају се. Беже од нас...

-         Па, куда ћемо? – упита ка5ан осетивши напетост међу путницима.

-         Лево! – рекоше Амик, Раде и Прекобарац.

-         Десно! – одговорише MNW, Златана и Протеј.

-         Три према три, значи... –двоумио се ка5ан.

-         Ви ћете бити четврти за лево или десно – подстаче га Амик.

-         Драги – умеша се Златана. – Види оно „Лајк са 10.000 френдова“! Како је то дивно!

-         Оног господина Портпарола би вредело упознати – сагласи се MNW.

-         Профитабилног? – запита Протеј. – Ја га познајем. Сарађујемо већ подуже.

-         И, како му иде?

-         Профитабилно. Сва издања су му комерцијална, нису га навукли на естетику...Зарађује, често као да продаје оружје.

-         И шта ради са толиким парама?





-         Укључи их у заједнички бизнис. А најбољи профити су на оружју, дроги и трговини људима.

-         Побогу! – згрози се Амик. – Зар се тиме бавите?

-         Ни случајно – одреза Протеј. – Ја сам етичко биће, чак и када то смета бизнису. Тим парама бранимо и развијамо демократију где затреба. Позајмљујемо их опозицијама које ће освојити власт... Е сад, што они тим новцем купе наше оружје, то је њихов проблем.

-         Ипак оружје! – сневесели се Амик. – И нови ратови...

-         А зарађујете двоструко – схватио је MNW. – На каматама и ценама оружја.

-         Наравно, младићу – потврди Протеј и загледа се у MNW. – Биће од вас бизнисмен, већ видим.

-         Али то оружје и ратови... – јадиковао је Амик.

-         Да није било тога, госпо`н Амик – објасни Протеј – већина књига које толико цените не би никад биле написане. Ратови, несреће и патње стварају библиотеке нових књига које оплемењују људе. Видите како је то деликатно: књиге се претварају у новац, новац у зараду и оружје, а ратови и пратеће последице прочишћавају друштво, развијају књижевност, уметност, историју, ама све што постоји...

-         Хоћете да кажете – оно што неким случајем преживи...

-         Замислите сами – био је упоран Протеј. – Ред књига, ред оружја, ред неопходних и увек оправданих ратова, ред уметности – као дивна добош-торта са неколико спратова.





-         Господо, молим вас – побуни се ка5ан – треба да одлучимо где ћемо.

-         Па вас чекамо, ка5ане – подсети га Прекобарац.

-         Али драги – није се предавала Златана. – Лајк са 10.000 френдова! То нема ни на Фејсбуку! Десно!

-         Лево – поновише Прекобарац, Раде и наравно Амик.

-         Десно! – били су изричити Златана, MNW и Протеј.

-         Десно!!! – одјекну још један познати глас.

На обали се појави особа коју су већ заборавили.





     - Слепи путник, господин Фејсбук! – присети се ка5ан. – Онај од кога смо побегли у предисторију!

     - Десно, само десно. Госпођица је, као и увек, у праву! Видећете невиђено: четири највећа открића трећег миленијума.Врх врхова! Кровни кров свих кровова!

     - Четири? – заинтересова се MNW.

     - Да, четири. Чујте само тај величанствени списак: Мис и Мистер Имиџ! Свемоћни Мобилни! Свезнајући Гугл! И као круна свега Свеприсутни Фејсбук на коме можете да имате све што замислите: од јахте и плантаже на Бахамина до ауто индустрије у Немачкој и Амерској! Зато скрените десно! ДЕСНО! Тамо сам већ све припремио за вас.

     - Овај је неуништив – вајкао се ка5ан. .- Како сте нас пронашли?

     - Ја вас? Пронашли сте ви мене. Ко год дође близу трећег миленијума налети на Фејсбук. А он има спремљене профиле за све, па и за оне који беже од  њега. Сви ви бићете моји френдови! Сви!

     - Е, нећемо! – заинати се ка5ан. – Па да ми увалите 10.000 слепих путника!

     И он одлучно скрену лево.

     MNW чежњиво погледа обалу која се удаљавала.

-         Мистер Имиџ! – понови он, изравна сако и поправи шешир.

-         Ја бих изабрала – сетно ће Златана – једну славну глумицу и најпопуларнију певачицу и била као оне.

-         Имитирала би их? – сумњичаво запита ка5ан.

-         То се сада зове „цитирати имиџ“ – исправи га Раде. - Ово је време ратова у којима се цитира мир и фрагмената у којима се цитира целовит живот...

-         Постали смо бића тренутка – настави Амик. – Променљиви, са 1001 обличјем.




-         Није баш тако – супротства се Прекобарац. – Постоје само три идентитета: национални, интернационални и апа драпа. Овај трећи је најчешћи.

-         Како да утврдим свој имиџ и идентитет – пожали се MNW – када ми је мобилни већ данима ван домета? Рекли су да он укида простор и време, а види сада...

-         Укида и институције – додаде Амик. – Уђеш у аутобус ГСП-а и као да си ушао у читаоницу Народне библиотеке. Сви читају и прелиставају СМС поруке.

-         А овде немамо ни Гугл, ни Фејсбук – пожалила се Златана.

-         Драга, кад нађемо Господара прича, па откријемо да си преко романа већ светски славна...

-         Ох, драги! Како је то лепо. Колико таква слава може да донесе?

-         Много – одговори Амик. – Имаћете модну кућу са двадесет писта за манекене, нафтне акције и апартман у Дубаију...

-         Ја већ имам три – признаде MNW. – И фарму од 5000 хектара...

-         Нисам знао да имам тако способног сапутника – заинтересова се Протеј. – Где је фарма, негде близу нафте?

-         На Фејсбуку. Тамо сам је створио и поставио 12 албума са 600 фотки...

-         Сами сте снимали? – упита Златана. – Једва чекам да их видим...

-         Снимао? Скинуо са Интернета – признаде MNW.

-         Толико је позната да су фотке на Мрежи?

-         Сада јесте – прихвати MNW. – Многи су гледали и лајковали...

-         Ево га нови путоказ – обавести их ка5ан.





И заиста, био је то коначни путоказ. За крај пута.

Путоказ који је гледао у њих.

-         Види ти то! – изненади се Раде. – Мада ми је слика позната, из другог поднебља...

-         Ти квадратићи, то су приче које је већ испричао... – знао је Амик.

-         И ту наћи књигу која нас интересује! – разочарао се Прекобарац. – Лакше ћемо наћи Шехерезаду.

-         Познајете је? – упита MNW.

-         Не баш – признао је Прекобарац. – Али Раде и Амик, они је сигурно познају.

Раде важно климну главом, а Амик неодређено се загледа у Прекобарца.

-         Идемо – рече он – код тог чувеног Господара прича...

НАСТАВАК (59) ЈЕ ОВДЕ http://vizuelni-roman.blogspot.rs/2015/04/59.html



Миливој Анђелковић

петак, 13. март 2015.

ДОБРИ ДУХ И БАНКЕ ИСПУЊАВАЈУ ЖЕЉЕ (57. наставак)



Наставак 57. «Насељавања Византије», електронског визуелног романа на 1002 екрана



            Коктел Трофазни шатл Свете Луције утишао је причу. „Арго“ је клизио средином реке између пустих обала

            - Значи, тражимо Господара прича? – присећао се ка5ан 5ар 5ровић.

            - Мало ми је чудан тај назив – двоумио се MNW. – Господар државе, то разумем, господар медија, то је јасно, али прича…

            - Остао му од старина – објасни Амик. – Из времена када није било маркетинга да све увије у станиол.

            - Господар прича је назив препун ауторитета. После њега нема ништа. То је врх... – замисли се Раде.

            - „Кровна институција“, као све невладине организације – додаде MNW.

            - Слушај ти мали – љутну се Раде. – Вратићу те у приправнички стаж.

            - Ви, интелектуалци треба да прецизирате значење речи – проговори Протеј и искриви усне као да је загризао нешто превише кисело. – Ви сте људе и читаве државе довели у недоумицу и финансијску изнудицу. У забуну и новчани крах.

            - Ми? – зграну се Амик. – Интелектуалци? А банке?





            - Банке су само испуњавале ваше жеље. Хоћете велики стан? Може. Ауто? Наравно. Ајфон и летовање на Тајланду? Извол`те...

            - Шта је ту лоше? – збуни се Раде.

            - Стан нису само зидови и луксуз – објасни Протеј. – Стан је гомила новца који су банке, као добри дух из бајке, створили за вас. Како би изгледао ваш живот да сте сваког месеца куповали двадесетак цигала и градили зидове? Куповали кола точак по точак? Путовали на Тајланд стотинак километара месечно?

            - Разумем – уплете се MNW. – Нисмо... Нису објаснили шта реч стан подразумева. Хтели су у Европу пре Европе.

            - Ти, мали, убудуће да тражиш реч... – прекиде га Раде.

            MNW хитро диже два прста и понето настави:

-          Зашто не би црвеним полицијским тракама „Не прилази! Опасност!“ оградили интелек...





            Раде га тако погледа да се MNW пресече у пола речи.

            - Било је већ таквих предлога – присећао се Амик.

            - Први је био мог давног претка, прадеде Левајца. – објасни Прекобарац. - Предложио је кнезу Милошу да побије све писмене људе јер уносе смутњу у народ.

            - Бррр – стисну се Златана уз ка5ана. – Ја знам да пишем, али то ми не смета...

            - Кнез Милош је био трговац, и наравно неписмен, али тај предлог није прихватио.





            - Далекосежна одлука – сложи се Протеј. – Како рекосте да се зове тај господин трговац?

            - Кнез Србије, Милош Обреновић.

            - Ах, да – присети се Протеј. – Он је међу првима у нашем Пантеону славних трговаца. Писмени људи, и то високи интелектуалци су нама неопходни. Трговина може без њих, али банке, ни случајно. Нико не може да смисли тако убедљиве и профитабилне финансијске опције за кредите као они. Незаменљиви су. Сам крем, ако се држе под сталном контролом.

            - И тако сте зајмовима и кредитима освојили свет? – покуша Амик да заврши ову компликовану и осетљиву причу.

            - То је био почетак – расприча се Протеј. – Морали смо да сталним зајмовима одржавамо државу, да може да враћа дуг са каматама.  А онда нас је народ притиснуо уза зид. Сви су подносили захтеве за кредите, другачије отплате, продужење хипотеке, одлагање продаје због наплате дуга...

            - Ах, колико послова! – сагласи се MNW.

            - Банке су већ биле беспомоћне када је почело насиље бомбама.

            - Бомбе!!! – зграну се Златана.

            - Да, почели су да нам подмећу бомбе – растужио се Протеј. – Из домаће радиности. Бомбе ручне израде: бакарни калем, кондензатор и експлозив.


            и



           
 Па опет

 

            и 




            Протеј се придржа за кабину брода да га те силне експлозије из причања не одбаце са брода.

            - Замислите – настави он – има 400 долара колико кошта бомба, и онај други, или тај исти, још 400 долара за другу, и 400 за трећу, а нема 1.000 долара плус камате за отплату дуга! Где је ту логика, правда, истина, реците сами? Како да ту јадне банке преживе?

            - Бомба је једнократна, нема отплата и камата – покуша ка5ан да разјасни. - И не траје 30-40 година.

            - Близу сте одговора – похвали га Протеј. – Бомба је потрошна, много тражена роба. Зато сам ја организовао производњу јефтиних и безопасних бомби, за сваку банку три бомбе дневно. Почну протести, отворе се радње са бомбама и иде посао као некада. Камата – БУУУМ, отплата - БУУУМ, хипотека – БУУУМ продаја куће због дуга – БУУУМ!!!

            - Па то је… - покуша Раде да то дефинише. - То је финансирање банака преко тероризма!

            - Да, али припитомљеног тероризма. Безопасног. Дао сам живот посрнулој привреди, покренуо инертно друштво, остварио нове профите, а банке су све време испуњавале жеље: те стан, те кућа, ауто, зимовање, летовање, други ауто… Као чувени трилинг Деда Мраз - Божић Бата – Дух из ћупа - Златна рибица…

            - То је четворо – опрезно га исправи Златана.

            - Ето видите. Као четворо, ма, као читава дивизија доброчинитеља. И све то једна осредња банка!  А где су ту признања и захвалност што смо ослободили свет  дискриминације! Нама је свеједно које је расе, вере, пола, народности, идеологије – сам бира пакете зајма, као што сам касније бира и бомбе…





            - Потпуно вас разумем – укључи се саосећајно MNW. – Ето и ја...

            - Ти се баш спремаш да нам направиш коктеле – пресече га Раде. – И то оне моје – Трофазни шатл Свете Луције, за све.

            Протеј живну:

            - Име ми се свиђа. Инспирише. Наредићу оним мојим високим интелектуалцима у банци да креирају пакет Трофазни породични зајам Свете Луције! Отвара нове пословне могућности...

            - Видим нешто на обали – прекиде их ка5ан. – То би могао да буде путоказ...

НАСТАВАК (58) ЈЕ ОВДЕ http://vizuelni-roman.blogspot.rs/2015/03/58.html 



            Миливој Анђелковић

           http://www.amika.rs/

уторак, 10. март 2015.

САУЧЕСНИЦИ У НАСЕЉАВАЊУ ВИЗ@НТИЈЕ (56 наставак)



САУЧЕСНИЦИ У НАСЕЉАВАЊУ ВИЗ@НТИЈЕ –  (56 наставак
 примењена визуелна књижевност

            На обали се видео неки путоказ, налик на човека са три руке. Ка5ан га осмотри дурбином са много наде, али то је био знак који је потврђивао сам себе.

-          Пише – преносио је ка5ан – Река, Обала, Небо.


            - Баш инвентивно – прошишта Раде. – А Небо је сигурно окренуто у правцу реке.  

            - Ноћу, и река постаје небо – објасни Златана. – Са свим тим звездама на таласима...

            - Не – одговори ка5ан – Небо је окренуто у правцу обале.

            - Мука ми је – пожали се Амик – од тих политичких прича. Као да ми не знамо да живимо на небу.

            - Ми живимо – оспори му ка5ан – већином на реци. А знак Река је окренуто нагоре, ка небу...

            - Полетећемо? – запита Раде.

            Ка5ан сумњичаво ослушну моторе, помери кормило и исправи га. „Арго“ је доследно остајао на реци.

            - Тај путоказ ме је подсетио... – поче Златана. – Сећате се Стива Сарчиа, оног што је писао историју Сунчице и тражио је?

            - Стив? – замисли се Раде. – Како да не. Диван момак. Поучио нас је историји научне фантастике и провео кроз све СФ ситуације. Од тада, што год прочитам, већ ми је познато...

            - Он ме је подмладио – сетно ће Златана. – Код њега сам поново постала девојка, па девојчица и сада се лагано враћам у своје године...

            - Ти си моја девојчица – нежно ће ка5ан. – Али пунолетна, колико ја знам... Како то да си се сетила баш њега? – упита он сумњичаво.

            - Па као да је имао три руке, као онај путоказ – одговори Златана. – Једном руком је записивао, другом показивао Сунчицине трагове а трећом врачао и мађијао...





            - Тај господин би био идеалан за берзу – обрадова се Протеј. – Једном руком држи мобилни, другом претражује по лаптопу, а трећом записује промене курсева. Идеалан.

            - Чекај мало! – присети се Амик. – Па он је можда аутор тог проблематичног романа „Насељавање Виз@нтије“

            - Аух! – огласи се Прекобарац. – А тако смо га лепо угостили...

            - Ја сам му и махао кад је одлазио – присети се Mister New Wave.

            - Ех, Стиве, Стиве... – вајкао се Амик. – Шта ти је то требало...

            - Ако је роман фантастичан – објасни Раде – онда је његов. Он и романсу пребаци у СФ, а најрађе у хорор.

            - Бррр... – најежи се Златана. – Не волим страшне приче, а ни њихове ауторе.

            - Шта сте се окомили на човека – поче да га брани MNW. – Прославио нас је романом, такорећи створио...

            - Браво, дечко! – похвали га Амик. – Ми сада постојимо и свету књижевности! Па још ако смо онако, углавном, позитивни...

            - Заиста! – потврди Раде. – Приправниче MNW! Од овог тренутка више ниси приправник!

            - Хвала, шефе! – обрадова се MNW. Значи, више не морам да припремам коктеле за све...

            - А то – замисли се Раде. – Ниси више приправник, али си најмлађи, па... Коктели ће сада бити још бољи. Замисли само: Хамлет и ја се наслонимо на шанк и  ја му кажем: - Живели, краљевићу! Како је Копљотресац? И дрмнемо твој коктел!

            - Више би ти одговарао Матје из Сартровог „Зрелог доба“ – добаци Амик.

            - Може и он – сагласи се Раде. – Поготову ако га прати Иви, без Бориса... Или мој париски пријатељ, Карлос Фуентес, тамни Че Гевара. Он је свима узимао меру...

            - Узимао меру.... – замисли се MNW. – А онај господин, како оно беше... Жак Малакевик. – Он нам је узимао меру пре пута...

            - Да – сети се Прекобарац. – Те минус 10%, те плус 15%, те ово овде, а оно онде...

            - Свима нам је скројио одела за пут – сећао се MNW. - И ево, још трају, мало помодна, али шта да се ради.

            - Док је био глатко обријан – примети Амик – многи су га познавали. А онда је пустио браду и сада га сви препознају.

            - Обећао нам је пијанку у кафеу „Угашена звезда“ када се вратимо – запамтио је Раде.

            - Можда је он аутор романа? – примети ка5ан. – И сада ради на томе да се не вратимо... Јер ово лутање ми постаје сумњиво...





            - Жак? – узнемири се Раде. – Знам човека, још из Сингидунума. Он на својим нејаким плећима држи „Угашену звезду“ и још неколико, које тек почињу да сијају. Али ако је то било у интересу кафеа, онда, можда...

            - А тамо, у „Угашеној звезди“ упознали смо и Енку Лу. Сећате ли се госпође?

            - Ону даму са дискретним шеширом? – упита Златана. – Како да не. Она ме је посаветовала како да проширим тадашње познанство са мојим 5ром. И била је у праву...

            - Значи, ја сам био предмет ваше завере? – забрину се ка5ан.

            - Каква завера, драги? Само ми је пренела своја искуства са мачкама и змијом.

            - Где си ти наравно мачка, а ја... – љутну се ка5ан.

            - Не у том смислу – загрли га Златана. – Објаснила ми је да је змија умиљата када је сита, а мачке када су гладне...

            - Не разумем – признаде ка5ан.

            - Не разумем ни ја, Али сам схватила да треба да будемо и сити и гладни да би били заједно...

            - Сити обећања, а гладни остварења – замисли се Амик. – То је принцип који све одржава у животу.

            - Ето видиш, драги, како је госп`н Амик то лепо објаснио. А ти си мој велики мачор и моћни змијски цар...

            И Златана звучно цмокну свог ка5ана а „Арго“ одмах појури још брже кроз воду.

            - И та дама, Енка Лу, и она може да буде аутор. Ко би рекао, а тако фина госпођа! – изјави MNW.

            - Можда да, можда не, напротив... – двоумио се Амик.

            - Госпођа има неке прекобарске особине – размишљао је Прекобарац гласно. – Не верујем да уме да левитира, али уме да види и слуша...





            - ... и онда оде на Ружу ветрова да ветрови одувају плеву из ње – убаци Раде.

            - Мене и ка5ана – присети се Златана – укључиће у Велику параду Зелених гренадира ако останемо заједно.

            - Идемо – прихвати ка5ан задовољно. – Надам се да је Тимок плован...

            - Можда постанете симболи пролећа после тога... – примети Раде.

            - Дивна идеја – одушеви се Златана. – Чим се вратимо, отворићу посебан профил на Фејсбуку који ће се звати „Ја, Златана и Мој Ка5ан“ и окачићу све наше заједничке слике.




            - Биће узбудљиво – примети Амик. – Фејсбук се спрема да примени европске прописе о пушењу и пићу. А то значи да ће брисати све слике са цигаретом, цигаром, томпусом и лулом, а фотке са пићем моћи ће да се виде само до 10,30 увече....

            - А порно слике? – забрину се Протеј.

            - Биће забрањене за млађе од 18 година, односно 21 ако си Амер. Да би их видео, мораћеш да покажеш крштеницу са преводом на Фејсбук језик.

            - А српски, и варијанте српског?

            - Они се најлакше преводе – примети Раде. - Узмеш Фејсбук текст, преведеш на свих десетак варијаната српског, и добијеш десет пута исти текст. У Фејсбуку се још увек чуде како је то могуће и не могу да открију у чему је штос.

            - Заиста чудно... – јавну се Амик. – Ко би рекао...

            - То је зато што смо талентовани за језике – објасни Раде. – Све наше језике сви одмах разумеју. Аустријанци се нису мучили око језика па су створили царевину. Амери, такође, па имају светску империју. А наши – језик па језик – и још се свађају око шљивовице, ћевапчића и пипка за баштенско црево.

            „Арго“ задрхта, пропе се и настави даље.

            - Шта то би? – забрину се Протеј. – Да није нека подводна рода мојих непријатеља.

            - Изгледа да је био речни лежећи полицајац – објасни ка5ан.

            - То значи да се приближавамо цивилизацији, зар не драги? – обрадова се Златана. – А када се вратимо, Вана Илак је обећала посебан коментар на ФБ о нашем путу...

            - Вана Илак? – присећао се MNW. – Ту даму смо потпуно заборавили. Да ми није она преотела ауторску славу?

            - Њен аватар на ФБ је мачкица – објасни Златана. – А то су самосвесна и умиљата бића.

            - Да, видео сам га – потврди Амик. – То јесте мачкица, али са таквим очима да је јасно да се њој скрива нешто друго.





-          Аух – збуни се Раде. – Да она није књижевни критичар?

            - И то – потврди Амик.  – онај ко жели да има такве очи не може да буде церемонијал-мајстор.

            - Да ли пише прозу? – заинтересова се MNW.

            - Пише – потврди Амик.

            - Онда је она аутор тог романа – закључи MNW.

            - Не верујем – отеже Раде. – Мачкица је вуче ка књижевности, а тај вук у њој ка критици.

            - Значи, сви су сумњиви – закључи Прекобарац – нико није аутор тог проблематичног романа „Насељавање Виз@нтије“, а он ипак постоји.

            - Сви су они сарађивали са нама и знају о нама много или понешто – настави Прекобарац. – А знати понешто је више него довољно за роман.

            - Могуће је још једно објашњење – присети се Раде. – Можда је тај потписани аутор, тај Мил... Анђ... како оно беше...





            - ... збирни псеудоним неколико аутора.

            - Госпођо и господо – обрадова се Протеј. – Већ видим! Биће то процес столећа. Седам тужилаца против седамдесет и седам оптужених! И сваки да нам плати одштету, то је нека пристојна сума пута седамдесет седам!

            - Не надајте се много, госпо`н Протеј – јави се Амик. – Свешће се на то нам уступе део ауторског хонорара.

            - Колико је то хиљада, или милиона? – упита Златана.

            - Много – признаде Амик. – Али на квантном нивоу.

            - Драги, бићемо богати!

            - Ми то већ јесмо! – прихвати ка5ан. – Имамо једно друго...

            И „Арго“ полетно настави пут док је ка5ан пажљиво осматрао реку и обале, тражећи неки знак или путоказ Господара прича...

НАСТАВАК (57) ЈЕ ОВДЕ http://vizuelni-roman.blogspot.rs/2015/03/57.html



Миливој Анђелковић